У наставку:
Сакрална архитектура Бора у 19. веку – јачање верског живота након турске власти
Црква Светог Илије у Злоту
Црква Свете Тројице у Кривељу
Црква Успења Пресвете Богородице у Слатини
Архитектура Бора у међуратном периоду – нагла урбанизација отварањем рудника
Архитектонска здања у Брестовачкој бањи – грађанска архитектура 19. века
Репрезентативни примери модерне архитектуре
Град Бор се налази у Тимочкој Крајини и припада Борском округу, заједно са Неготином, Кладовом и Мајданпеком. Бор се простире на површини од 856 км2. Са својом богатом рударском прошлошћу и нетакнутом природом, разноликом традиционалном кухињом и гостољубивим домаћинима, Бор представља све популарнију туристичку дестинацију.
У наставку следе знаменитосити овог града, поређане хронолошки, по периоду настанка.
Сакрална архитектура Бора у 19. веку – јачање верског живота након турске власти
Након ослобађања од Турака у 19. веку, приоритет је била урбанизација насеља, са нагласком на подизање цркве јер је она имала важно место у формирању визуелног идентитета насеља. Овај период је обележило јачање и обнављање верског живота, као и подизање и обнављање нових сакралних грађевина. Три цркве сведоче о овом периоду:
Црква Светог Илије у Злоту
Село Злот своју прву цркву је добило још у првој половини 19. века, 1837. године. Та црква била је посвећена Преподобној матери Параскеви. Црква је 1839. године преправљена и посвећена Светом пророку Илији. Тридесет година касније подигнута је нова црква посвећена Светом Илији. У питању је једнобродна грађевина са полукружном апсидом на истоку и припратом и високим звоником на западу.
Црква Свете Тројице у Кривељу
Градња ове сакралне грађевина започета је 1869. године, према пројекту архитекте Драгутина Милутиновића. То је подужна једнобродна засведена сакрална грађевина са олтарском апсидом на истоку и припратом са звоником на западу. Иконостас представља једини визуелни фокус у ентеријеру храма. Његове ликовне особености говоре о раду тројице уметнка, један од њих је Никола Марковић.
Црква Успења Пресвете Богородице у Слатини
Подигнута је 1860. године, за време владавине кнеза Михаила Обреновића. Следи тип грађевине подужне основе са звоником подигнутим изнад припрате на западној страни.
Троспратни иконостас украшен позлаћеним дуборезом, рађен у складу са неокласицистичким конструктивним начелима и барокним декоративним елементима, представља нарочиту вредност ове сакралне грађевине. Премда је творац иконостаса непознат, иконографска решења не одступају од сликарског манира Николе Марковића. Иконостас цркве у Слатини представља опште прихваћени тип олтарске преграде својствен најпре на подручју Кнежевине, а потом и Краљевине Србије током друге половине 19. века.
Као јединствено архитектонско здање, црква Успења Пресвете Богородице у Слатини је проглашена спомеником културе 1989. године.
Архитектура Бора у међуратном периоду – нагла урбанизација отварањем рудника
Откриће рудника почетком прошлог века резултирало је да мало место Бор прерасте у рударску колонију у коју су се досељавали и радници из осталих крајева Србије. За потребе запослених у руднику, подижу се први објекти друштвеног и верског карактера, чију градњу је у највећој мери финансирало Француско друштво борских рудника на челу са Ђорђем Вајфертом. Прво насеље, познатије као „стара рударска колонија“, имало је плански изграђене зграде, које су се разликовале од типичних сеоских кућа. Насеље је првенствено настало да задовољи основне егзистенцијалне потребе све већег броја радника у руднику.
Према томе, може се рећи да су основне карактеристике друштвено-историјског и културног развоја у Бору биле условљене и одређене постојањем рудника бакра. Бор је све до туробних година Другог светског рата представљао једно колонијално насеље које је одговарало управо потребама рудника, радника у истом, као и осталог дела становништва.
На целокупан друштвени и културни развој, као и на уобличавање визуелне слике Бора у првој половини 20. века, највише је утицало присуство француске компаније као власника борског рудника и присуство руских емиграната. Њихови утицаји допринели су да Бор од једног заборављеног и изолованог краја за свега пар деценија постане привредни и културно-образовни центар Тимочке регије.
Током 30-их година 20. века, Бор је остављао утисак великог и прометног рударског места. Управо у том периоду борски рудник је био један од највећих рудника бакра у читавом свету и водеће предузеће у Краљевини ШС. Та декада је у историји града позната као „златно доба“ Борског рудника.
Упоредо са индустријским просперитетом, текао је и убрзани развој града, који ће утицати на наглу експанзију градитељске делатности. Управо у међуратном периоду, Бор прераста у велико, динамично, и по многим карактеристикама јединствено место, са израженим атрибутима града, али истовремено задржавајући и бројна обележја рударске колоније.
У периоду између два светска рата утемељене су основне друштвене и културне институције и започети сви животни процеси који су карактеристични за градска насеља. Да би испунила потребе све већег броја становништа у Бору, управа Француског друштва подиже многе објекте друштвеног и јавног карактера – државне установе, школе, болницу, привредне и индустријске зграде, цркву. То сведочи о великој архитектонској продукцији у Бору у овом историјском раздобљу.
Зграда Општинског суда је изграђена 1932. године, прва болница две године касније, нова зграда основне школе са учитељским становима 1937. године, а 1939./1940. и нова православна црква. За своје потребе Французи су подигли зграду Дирекције и Француску касину, које и данас доминирају старим делом Бора.
Други битан фактор који је утицао на друштвене и културне прилике у Бору био је утицај руских емиграната. Прихват и смештај велике руске избегличке колоније након Октобарске револуције у Краљевину ШС, требао је да изрази захвалност српске круне и српског народа за подршку и помоћ царске Русије током Првог светског рата. Руски емигранти су се у Бору први пут појавили 1923. године, у потрази за бољим животом.
Француска управа је ангажовала руске емигранте, највероватније инжењере, међу којима се истиче једно име – Андреј Клепињин – архитекта цркве Светог Великомученика Ђорђа. Сама грађевина по својој архитектури припада триконхалном моравском типу цркава. Представља занимљиво стилско решење руских неимара који су у својим делима углавном комбиновали елементе српског средњовековног градитељства са властитим архитектонским концепцијама.
Међусобно залагање обе стране допринеће да Бор постепено добије физиономију и архитектонско-урбанистички изглед који је у многим деловима остао до данас непромењен.
У овом раздобљу издваја се још једна грађевина – данашња Зграда техничког факултета, подигнута као зграда Касине 1928. године од стране власника рудника, Француског друштва Борских рудника. То је била прва репрезентативна грађевина у Бору. У питању је монументално архитектонско здање на две етаже са главним улазом на источној страни. У склопу Касине налазио се Анекс подигнут 1929. године и Гостинска кућа из 1938. године. У овом комплексу грађевина сада се налази Технички факултет Универзитета у Београду.
Архитектонска здања у Брестовачкој бањи – грађанска архитектура 19. века
Брестовачка бања једна је од најстаријих бања у Србији. Налази се на 8 км удаљености од Бора, у нестварном природном амбијенту на обалама Брестовачке реке и реке Пујице. Бања је окружена столетном шумом на надморској висини од 345 метара. Управо се на простору Брестовачке бање може видети грађанска архитектура Бора из 19. века. Кнез Милош Обреновић и Александар Карађорђевић су ту саградили здања која су проглашена непокреним културним добрима од изузетног значаја.
У Брестовачкој бањи се издвајају три знаменитости:
Турско купатило – Хамам је најстарији објекат, који највероватније потиче из 18. века. Припада оријенталном типу градње, што посебно наглашава полулоптасти свођкубе. Хамам је квадратног облика, мала али складна грађевина у чијој се унутрашњости налази округао базен пречника 2,60 метара и дубине 1,10 метара, са кружно израђеном клупом од камена и степеницама. Историјски значај добија доласком кнеза Милоша у Брестовачку бању. Кнез је редовно користио хамам и благодети лековите бањске воде.
Хамам се налази прекопута Конака кнеза Милоша. Конак се налази на малом узвишењу, а изграђен је 1837. године у стилу традиционалне архитектуре прве половине 19. века. У основи правоугаоног облика једноставне конструкције, конак је зидан од бондрука са профилисаним гредама од храстовине на ивицама објекта, које имају и конструктивну и декоративну функцију. Лево од улазних врата је смештен доксат, а по дијагонали на супротној страни објекта је скромна оџаклија – кухиња.
Ову зграду је кнез Милош наменио за свој боравак у Брестовачкој бањи.
Унутрашњост представља складну целину коју чине укупно пет просторија – велики хол и четири собе, простор у коме је постављена историјско-етнолошка изложба „Брестовачка Бања у време кнеза Милоша“, Музеја рударства и металургије у Бору.
Ова експозиција посетиоцима приповеда о боравцима кнеза Милоша у Брестовачкој бањи, значајним личностима политичког, друштвеног и културног живота Србије у време његове владавине, начину одевања кнеза Милоша и грађанске класе, униформама Милошеве гарде. Експозицијом је обухваћена и реконструкција српске грађанске собе у првој половини 19. века, као и оријентални елементи покућства.
Ту је и Кнежев дворац династије Карађорђевић изграђен 1856. године, по налогу кнеза Александра Карађорђевића, на брежуљку који доминира Брестовачком бањом. У основи правоугаоног облика на спрат, зграда оставља утисак склада и указује на утицај градске архитектуре. Приземље је од камена, док је спрат грађен од опеке, дебелих спољашњих и унутрашњих зидова. У приземљу се налази простран хол из кога се на српат стиже каменим, монументалним степеницама. Две просторије се налазе у приземљу, а на спрату салон са балконом и четири собе.
Дворац је подигнут под утицајем романске архитектуре, доминантне у западној Европи у том периоду. И сам живот на двору је био организован по угледу на европске дворове и церемонијале на њима.
Репрезентативни примери модерне архитектуре
Дом културе у Бору јесте савремени архитектонски вишеспратни објекат, изграђен 1970. године. Зграда је у натур бетону и стаклу, са прилазом у два нивоа. Доњи ниво у спољњем склопу садржи отворену сцену у бетону по принципу грчких позоришта.
За потребе проширења копа и обезбеђивања нормалног школског рада, од 1. октобра 1979. школа „3.октобар“ добила је нову школску зграду на слободном простору између 3. и 4. километра. У згради изграђеној средствима самодоприноса и удруженог рада, ученицима и наставницима стајали су на располагању кабинети, радионице, специјализоване учионице, просторије за забавиште, трпезарија и управне просторије.
Бор је много више од рударског центра у источној Србији – то је град који чува прошлост, место где се природа и култура преплићу на јединствен начин. Од цркава које сведоче о духовном препороду, преко велелепних здања из међуратног периода, до мирног амбијента Брестовачке бање који приповеда приче знаменитих породица, Бор пружа својим посетиоцима путовање кроз време. Овај град нуди аутентично искуство свима који желе да упознају другачију, живописну страну Србије и зато заслужује да се нађе на мапи сваког радозналог путника.
Текст је написан у сарадњи са Музејом рударства и металургије Бор
Преузето из Магазина: https://www.daibau.rs/clanak/3072/rudarsko_srcesrbije_-_arhitektura_i_znamenitosti_grada_bora